Hercegovina 2021.

[atomislav]

Planiranje ovogodišnjeg odmora nimalo nije bilo lako. Bilo je više opcija, ali iz raznoraznih objektivnih i subjektivnih razloga, od svih se odustalo osim od obilaska Hercegovine. Prvenstveno jer sam znao da sa BiH nema nikakvih restrikcija što se tiče ulaska/izlaska, i u tom smislu sam bio miran jer moji ukućani nisu vakcinisani, a ja jesam.

Destinacija je određena – Trebinje. Grad na samom Jugu Hercegovine podno Leotara, koji leži na reci Trebišnjici, sa oko 22,000 stanovnika, a ta brojka u letnjoj sezoni bude gotovo i duplirana. Već sam u temi o Čehinji izrazio moje prijatno iznenađenje uređenošću i čistoćom grada, pa se neću mnogo ponavljati.

Čehinja je napakovana, njen veliki gepek bio je i više nego dovoljan da zadovolji apetite pakovanja moje supruge, jer ponekad i kad odlazimo na samo par dana ja imam utisak kao da se selimo na barem godinu dana. Pošli smo sa malim zakašnjenjem, negde posle 5 sati ujutro i na taj način izbegli gužvu na naplatnoj rampi. Put nas je vodio autoputem do Pojata, pa nakon toga ka Kraljevu, Čačku, Užicu i prema Zlatiboru.

Iako nije bio na ruti, posetili smo Zlatibor da napravimo malu pauzu od vožnje koja je trajala bezmalo 4 sata. Nakon doručka i kafe na planini koja je postala urbana džungla od gradilišta i građevina, vraćamo se lagano nazad do petlje koja vodi ka Tari i Višegradu. Granični prelaz sa naše strane prolazimo veoma brzo, ali zato na plus 40 čekamo oko 1 sat na ulazak u BiH. Nakon te formalnosti, izlazimo na dobro nam poznat put ka Višegradu, koji smo u prošlosti više puta pohađali, pa smo rešili da ovaj put preskočimo zadržavanje, osim jednog na benzinskoj pumpi, gde Čehinju častimo sa punim tankom za 100KM. Pokazala se kao vrlo nezahtevna što se toga tiče, jer je prosečno na putu, sa svim obilascima u lokalu, sa upaljenom klimom, trošila 5L/100km dizela.

Dalje nas put vodi ka Foči, gde od Višegrada prolazimo veliki broj tunela. Put nije loš. Prolazimo Foču i krećemo ka Goraždu, a zatim i ka Nacionalnom parku Sutjeska gde se nalazi i spomenik na Tjentištu. Ta deonica kroz park je najgora na celom putu, jer je puna krivina, vozi uzbrdo pa nizbrdo, a sam kolovoz je prilično loš, pun je neravnina. Rupa nema, ali neravnina i ulegnuća ima na pretek. Pred izlazak iz parka nailazi se na spomenik na Tjentištu, gde samo zastajemo, ali se ne penjemo do spomenika, jer je već poodmaklo vreme i temperatura je prilično visoka.

Nastavljamo ka Gackom. Put je dobar, samo treba obratiti pažnju na goveda na putu (prava živa, četvoronožna). Ima ih na nekoliko mesta. Prolazimo Gacko i skrećemo ka Bileći. Krajolik postaje veoma kršovit, karakterističan za Hercegovinu, a put prilično dobar, tako da može da se vozi malo brže. Prolazimo Bilećko jezero i nakon oko pola sata ulazimo u Trebinje. Smeštaj smo našli unapred, ljubazni vlasnik apartmana nas dočekuje i daje neke smernice šta i gde obići, nakon čega se smeštamo u apartman nakon oko 11 sati provedenih na putu, sa oko 2 sata zadržavanja na Zlatiboru i oko 1 sat na granici.

[atomislav]

Prvi sledeći dan rezervisan je za obilazak Hercegovačke Gračanice, manastira napravljenog kao testament pokojnog pesnika Jovana Dučića, čiji su posmrtni ostaci sahranjeni u kripti hrama. Pogled sa uzvišenja gde se manastir nalazi pruža se na sve strane i vidi se Arslanagića most (od 1993. ga zovu Perovića most), stadion FK Leotar, Trebišnjicu, kupalište u naselju Bregovi (pregrađeni deo Trebišnjice uređen kao spoljni bazen – kupalište sa par kafića, terenima za sportove i dečjim mobilijarom), kao i gradski otvoreni olimpijski bazen kome se uskoro pridružuje izuzetno lepo zdanje zatvorenog bazena. Vreme je pakleno, liturgija u toku, a u sklopu liturgije i venčanje. Mladenci su sve vreme sa svatovima bili unutra, ne bih im na taj dan bio u koži. U svakom slučaju neka im je sa srećom! Popodne rezervisano za opuštanje i kupanje, a večer za šetnju starim delom grada. Unutar zidina mnoštvo kafića, poslastičarnica i restorana, urađenih u kamenu i nekom primorskom stilu. Sladoled kod Grka i na samom ulazu u stari grad je savršen!

Naredni dan odvojili smo za posetu akva parku Grad Sunca. Napravio ga je brat Vuka Draškovića, vlasnik Swissliona, koji u Trebinju ima veliki proizvodni pogon. Malo izvan grada, zamišljen kao zasebna celina, poseduje ogroman parking, nekoliko bazena sa toboganima raznih veličina, dino park, hotele i etno restoran, a sve opasano zidom i ogradom. Ulaz 25KM po osobi, ali za celodnevni boravak je vredelo. Ima i par objekata sa brzom hranom i osveženjem, tako da vam ništa ne treba, mada niko ne kontroliše i ne brani da unesete grickalice i svoje osveženje...

Sledeći dan – put ka moru. Odluka je pala da krenemo ka Herceg Novom, pa da potražimo mesto za kupanje ili tu, ili u Igalu i okolnim mestima. Stanje na primorju je blago rečeno nenormalno. Prevelika gužva, na plažama/pontama, gde zakupci nerealno naplaćuju iznajmljivanje plažnog mobilijara, je takva da jedni drugima sede na ušima! Gde su peškiri, tu je nemoguće naći prazan prostor, a na pojedinim plažama suncobran se iznajmljuje na sat! I to po 7€ na sat! Nakon malo obilaženja, našli smo plažicu na međi Zelenike i Kumbora, gde 2 ležaljke i suncobran koštaju 10€, bez ograničenja. Vreme sam iskoristio roneći, a ono što sam video na dnu me nimalo ne raduje. Pored 2 para gumenih čizama, standardnih plastičnih flaša i limenki, te gajbe od pića, osim nešto malo školjki nije bilo ničega vrednog pomena. Sama plaža i takvo stanje mora odraz nas samih, koji za sobom ostavljamo sve i svašta, a čak ni oni kojima je to posao, ne čiste redovno i kako treba. Šteta! Ostaćemo i bez to malo prirodnog bogatstva.

[atomislav]

Četvrtak, dan za put. Dobar put od Trebinja ka Mostaru vodi kroz lepe predele, grad Stolac i Čapljinu, koja leži na 4 reke (kao moj rodni Karlovac). Unapred dogovoreno sa prijateljem Pokrom da se vidimo u Mostaru, a do Mostara obišli smo Tekiju u Blagaju, na vrelu Bune. Lepa destinacija, prilično komercijalno iskorišćena. Tekija pretvorena u muzej, mada se 3 puta nedeljno i dalje okupljaju Derviši i sprovode svoje obrede. Može se sesti u nekoliko restorana na vodi i provesti vreme obilaskom vrela u organizovanim turama čamcem. Nakon toga, pravac Mostar. Sa Pokrom se nalazimo u porti Franjevačkog samostana, gde ostavljamo kola i dalje pešice odlazimo ka starom mostu koji je nedaleko odatle.

Vreme pakleno, karakteristično za Mostar leti. Obilazimo most, zanatske ulice oko mosta, osvežavamo se hladnim Ožujskim pivom i ostavljamo Pokru da nastavi da radi (izašao sa posla samo da nas sprovede u obilazak – neizmerno hvala, respekt), a mi polako svojim putem ka Ljubuškom i vodopadima Kravica. Nedaleko od vodopada, ispred porodične kuće, čeka nas Pokrina supruga, koja nas sprovodi do ulaza na kompleks u kojem se nalaze vodopadi, a zatim i uvodi unutra uz poziv da u povratku obavezno svratimo. Poslednjih godina, ova destinacija beleži bum po broju posetilaca. To može dočarati i broj vozila koji se nalazio na parkingu i red koji se stvorio na biletarnici. Registracije uglavnom zapadnoevropske, nešto malo BiH, a mi jedini iz Srbije taj dan.

U zapadnoevropskim vozilima uglavnom pripadnici islamske verske zajednice, kojima je ovo kao svetilište na reci Jordan (zbog toga je na više mesta istaknuto da je zabranjeno upražnjavanje verskih obreda na području vodopada). Videli smo i dosta kompletno obučenih žena koje su se kupale u reci Trebižat (nosile tzv burkini). Kompleks je lepo sređen, poseduje solidnu infrastrukturu, par restorana pristupačnih cena i relativno oskudne ponude, no dobro. Klinac i ja se kupali u hladnom i čistom Trebižatu, doplivali do vodopada i ispunili još jednu želju. Povratak u Trebinje u večernjim satima, fizički umorni, psihički jako zadovoljni i ispunjeni!

[atomislav]

 Vodopadi Kravica

[atomislav]

Sledeća destinacija – manastir Tvrdoš iz 16.veka, podignut na ostacima crkve iz 4.veka, što je i prikazano debelim staklom u podu, kroz koje se ostaci vide. Nešto slično nalazi se i u jednoj crkvi na Ohridu. Manastir je na oko 5km od Trebinja, poseduje vinograd i maslinjak i spostvenu proizvodnju vina i maslinovog ulja. Pre par godina uređena je i prostorija u kojoj se slavi manastirska Slava, a koja inače služi kao deo podruma u kojem se čuva vino i gde je moguća degustacija. Zanimljivost meni bila je i smokva koja raste iz zida! Prilično je komercijalizovan, što potvrđuje i manastirska prodavnica veličine jednog omanjeg supermarketa. Cene nisu baš popularne – buteljka crvenog vina Tvrdoš je 15KM, a u marketu u Trebinju je 10,70! Nakon obilaska, red je došao i da se ruča. Plan je bio restoran Studenac, ali bez rezervacije nije moguće naći mesto. Zato smo produžili do restorana Stara Hercegovina, gde je ambijent veoma lep, a hrana još bolja. Topla preporuka od nas!

[atomislav]

Ostatak odmora hteli smo da ne idemo nigde, ali kako kad na samo 16km od Trebinja postoji jedna mala oaza zvana Jazina?! Put dobar, mesto prelepo. Jazina klub 1972 sa nekih 26 ležaja za smeštaj, sopstvenim restoranom, velikom baštom, sopstvenim kupalištem sa slapom, te proizvodnjom sira i vina koji su im u ponudi, prosto je mamila da dođemo i obiđemo. Priganice (uštipci) sa sirom i džemom bile su savršene, a klinac je iskoristio priliku i da se bućne, mada na kratko, jer je voda prilično sveža. Još jedna topla preporuka za obilazak i celodnevni izlet.

[atomislav]

Povratak kući, ponedeljak 16.8. Krenuli smo oko 10, znajući da putujemo po najvećoj vrućini. Predeli oko Bilećkog jezera su prethodnih dana bili zahvaćeni požarima, tako da na pojedinim mestima prizori nisu bili lepi za gledanje. Put relativno neopterećen, pa lagano dolazimo do Tjentišta. Tu je održan rok festival prethodnih dana, a u trenutku našeg prolaska u toku su bile radnje na razilaženju gostiju. Možete zamisliti šta je sve ostalo iza njih! Mene je stid u njihovo ime! Prolazak kroz Višegrad bez zadržavanja, tankanje do vrha pred granicu i sat i po čekanja, ovoga puta na našem delu!

Po najvećoj vrućini. Nastavljamo dalje uz razmišljanje gde napraviti pauzu. Prvobitno smo mislili Ovčarsko Kablarska klisura, ali zbog gužve na putu smo odustali. Tranzit kroz Čačak je sve samo ne ubrzani prolazak, pa smo nastavili ka Kraljevu. Kad smo već tu, namužih se još malo i stigosmo do Vrnjačke banje i kafea Švajcarija nakon 8 sati provedenih u sedištu. Protezanje nogu, kafa i žito sa šlagom  učinili su čudo za mene, pa smo nakon sat vremena nastavili u sumrak ka Nišu. 21h, dolazak kući nakon opet 11 sati provedenih u putu, sa uključenim vremenom stajanja i granice.

Nadam se da nisam smorio, a da sam nekoga barem malo naveo na razmišljanje o Trebinju kao destinaciji za neki odmor, makar i vikend putovanje. Ja ću sigurno ponoviti!

[atomislav]

I da dodam, Škoda je na odmoru prevalila bezmalo 1600km bez greške. Potrošnja po bordu, sa upaljenom klimom je 4,7, u praksi nešto veća i iznosi oko 5,3L/100km.

[shuxx]

Nemam opciju da Lakkujem.
Pa ovako Lajk...

[m@c|-|oR]

Nemam opciju da Lakkujem.
Pa ovako Lajk...

+1

[shuxx]

Zaista u cemu je problem. Izgubila se opcija Like.

[shuxx]

Ostalo QUOTE I GIFT

Zeza ovaj TT

[t.salai]

Odlicno, nadam se da ti se svidio moj Mostar koliko toliko. Tu je vrijedilo jos posjetiti spilju Vjetrenicu, etno selo Medjugorje i tako... Mozda je i bolje da si nesto ostavio za iduci put 

[atomislav]

Mostar sam sada posetio po drugi put, i vraticu se opet, to je sigurno. Malo je bilo vremena za obici sve sto su mi preporucili, ali nekom drugom prilikom sigurno. 2017 sam bio pa sad, a tada sam posetio i Medjugorje. Za sledeci put ostaje jos dosta da se obidje...

[Filip BG]

Hvala Vam, atomislav, na kvalitetnom putopisu i lepim fotografijama. Meni je srce puno. Nadam se da će se još neko odlučiti da pođe na ovakav ili sličan put. Mi imamo rodbinu u Trebinju. Rado ga posećujemo i zavoleli smo taj grad.
Inače, Goražde je prvi grad u Hercegovini, ako dolazite iz pravca Višegrada. Nekoliko kilometara pre nalazi se Crkva Svetog Đorđa (Georgija), koju je podigao osnivač Hercegovine – Stefan (Stjepan, Šćepan) Vukčić Kosača. Pored crkve nalazio se manastir u kojem je u 16. veku radila druga najstarija štamparija na našim prostorima. Prva je bila na Cetinju. Porodica Kosača je poreklom iz sela Kosače, koje se nalazi između Goražda i Foče.
Međutim, kako ljudi uglavnom znaju istoriju koju su napisali komunisti 1945., većina stanovnika Goražda i Foče će za sebe reći da su Bosanci, a ne Hercegovci. Danas je prihvaćena granica Hercegovine na Čemernu (nekada prevoj, a sada tunel na deonici Tjentište-Gacko).
Dobro ste primetili da je deonica Brod (iznad Foče) – Tjentište najlošija na celom putu. Problem je što je put napravila, relativno na brzinu, tadašnja JNA, radi neke od Titovih poseta Tjentištu.
Inženjeri su predlagali prirodnu trasu puta, dolinom reka Drine i Sutjeske, koja bi izašla na Tjentište (selo Popov most). Ali, radi izgradnje, još uvek neizgrađene, hidrocentrale Buk Bijela, put je veštački podignut u brda pa spuštan u dolinu. Selo na tom nesrećno izabranom prevoju zove se Prijeđel. Jasno je i po samom imenu sela da tuda ne treba praviti put.
Deo od Tjentišta do početka novog puta, pre Čemerna, je potrebno malo proširiti. Generalno je dalje put od Čemerna do Trebinja dobar, ali pojedine deonice žude za zamenom površinskog sloja asfalta.