U gradu bi adaptivni tempomat bio majka Mara, da je kultura vožnje malo drugačija. Minimalno rastojanje koje drži je dovoljno za barem 2 stručnjaka da se uvale izmedju, pa se vožnja pretvori u cimanje.
Na magistralnom putu je adaptivni tempomat najkorisniji, dešavalo mi se da po bosanskim gudurama vežem i po par km bez pipanja gasa ili kočnice. No, tu su promene brzine značajne i sa manuelnim menjačem ne bi imalo smisla.
Za razliku od adaptivnog tempomata, grejanje sedišta i virtuelni kokpit su već lične preferencije. Npr kokpit meni mnogo dodaje izgledu i osećaju, nisam imao predstavu koliko sve dok pre mesec dana nisam seo u Kodiaqa sa standardnim kokpitom. Bukvalno kao da je 10 godina stariji, strašno
Plus varijanta koju često koristim kad sam u nepoznatom gradu, pa navigaciju izbacim na kokpit i ne moram stalno da skrećem pogled.
Naravno, ko se nije navikao na digitalca njemu ova razlika ne igra ulogu niti je može pojmiti, ali ja sam npr prelomio ka Kodiaqu kao definitivnoj opciji odmah nakon što sam seo za digitalnu tablu. Bukvalno su mi ostale opcije u izboru delovale kao praistorija
Grejanje sedišta na prethodnom autu nisam upalio 2 puta, videću da li će ovde biti više potrebe jer su sedišta kožna. Ventilacija mi je, pak, pod obavezno otkako sam je probao.
